Студентски центар „Приштина“ – Косовска Митровица, Дом културе „Грачаница“, Народно позориште Приштина са седиштем у Грачаници и Стеријино позорје Вас позивају на премијеру представе „Ајдуци“ у режији Анђелке Николић која ће се одиграти 11. маја у 19:00 часова у Студентском клубу.
Ајдуци
Јован Стерија Поповић
Режија, адаптација текста, сцена: Анђелка Николић
Адаптација текста, драматургија: Димитрије Коканов
Костими: Олга Мрђеновић
Музика: Ирена Поповић Драговић
Сценски покрет: Исидора Станишић
Сценски говор: Милица Јанкетић
Асистент композиторке: Никола Драговић
Копродукција Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници и Стеријиног позорја.
У раду на адаптацији текста коришћени су: транскрипт тв прилога о Личкој олимпијади у Апатину, Упитник за процену ратних стресора, „Записи о Србији“ П.А.Ровинског, текстови о вођењу људи са интернет портала Виртуелни ментор и транскрипт говора са свечаности поводом уписа певања уз гусле на Rепрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства Унеско-а.
МИЛЕТА, ’АРАМБАША: Небојша Ђорђевић
ОБРАД: Вукашин Јовановић
ЖИВОЈИН: Игор Филиповић
ВИТОМИР: Драги Петровић
ИВАН: Драган Секулић
ПЕТАР: Никола Ђорђевић
СРЕЋКО: Петар Ђурђевић
НЕНАД: Страхиња Бичанин
ЗЕЛИДА, ЈЕДНА ТУРКИЊА: Сташа Николић
О певању и нећутању
Да ли су Стеријини „’Ајдуци“ комад са певањем – или комад О певању?
Када у ткиву овог текста наиђемо на стихове у десетерцима, на тренутак нас запљусне носталгија за временом основне школе, када смо веровали да су хајдуци били родољуби који су се одметнули у шуме да би се борили против сурових завојевача. Но, ови су стихови као сентиментални комад у комаду: оно што их окружује, контекст изговарања, односно певања, јесте цинични коментар меланхоличног Стерије, који је јасно сагледавао проблеме свог доба и мане савременика – национализам, ксенофобију (туркофобију), идеализацију прошлости. Доста тога можемо да опростимо његовим хајдуцима, највише због тога што су и сами цинични на свој рачун, свесни хетерогености мотива који су их одметнули од закона, али и спремни да признају сопствену слабост и чежњу за љубављу и топлином, које је у том мушком свету мало. Оно што из тематике овог позорја, нажалост, преживљава до данашњег дана, јесте проблем загађености односа у (било ком) колективу и хијерархије која се заснива на сили, обмани и застрашивању. „Нема несреће без среће“, пише Стерија, и разбија у комадиће један патријархални микросвет, из кога се у слободу отискује она која је на почетку имала најлошије изгледе: жена, и Туркиња, и ратна заробљеница. Зелида проживљава и преживљава несрећу, и каже: „Ја нећу ћутати“. Остало је, дакле, нећутање, од тога можемо – да почнемо.
Анђелка Николић
УЛАЗ СЛОБОДАН.
